U današnjem članku vam donosimo priču o Vahidi, devojci čija je mladalačka ljubav prema Petru iz Valjeva ostala neizbrisiva, iako su je životne okolnosti odvele na potpuno drugačiji put.
Njenu priču je podelila na stranici Redit, a mnogi su se u njoj prepoznali, jer ljubav koja je bila zabranjena od strane njenih roditelja, postala je ključna tačka u njenom životu.
Odrasla je u jednoj skromnoj porodici u Bosni, gde su granice između gradova bile samo linije na mapi, ali nikako prepreke u srcima. Vahida je imala najbolju prijateljicu Srpkinju, a kum na venčanju njenim roditeljima bio je Srbin. Unatoč tome, roditeljima nije odgovaralo da se uda za Srbina, jer su verovali da će „biti tuđa vera“. Njena sudbina je počela da se menja onog leta kada je otišla na raspust u Srbiju. Tu je upoznala Petra, dečka koji je bio harizmatičan i duhovit. Iako prvi susret nije bio spektakularan, ubrzo je shvatila da je zaljubljena. Ljubav koja je nastala bila je spontana, ali i zabranjena, jer je sve to bilo suprotno željama njenih roditelja. Najviše otpora dolazilo je od njenog oca, koji je smatrao da će brak sa Petrom biti problematičan zbog vere i porekla.
Kroz leto su se zaljubili, a svaki trenutak koji su provodili zajedno bio je poseban. Vahida je osećala da je Petar jedina osoba koja je volila bez ikakvih uslova. Dok su razmenjivali pisma i planirali život, ona je svaki džeparac koji je imala čuvala za odlazak kod njega. Njihova ljubav bila je neizmerna, a za njih su sve prepreke bile samo test njihove odanosti.
- Međutim, rat koji je izbio ubrzo je sve prekinuo. U trenucima kada su najviše želeli da ostanu u kontaktu, sve je postalo nemoguće. Telefoni su utihnuli, pisma nisu stizala, a njihovi životi su se promenili iz korena. Vahida je poslednji put pročitala Petrovo pismo i sigurno ga čuvala kao najdragocenije blago, verujući da će se opet sresti. Nažalost, njen otac je odlučio da se preseli u Austriju, sa nagoveštajem da se možda nikada neće vratiti. Sa sobom je uzela samo najvažnije stvari – Petrova pisma i plišanog medu koji joj je poklonio. Rat je uništio mnoge živote, a ljubav između Vahide i Petra bila je među onima koje je nemogućnost kontakta samo učinila težom.
Prošlo je mnogo vremena, i dok su njeni roditelji radili u Austriji, Vahida je bila nesigurna o svojoj budućnosti i svom životu. Nije znala ništa o Petru, nije znala da li je živ, da li misli na nju. U tom periodu nesigurnosti, njena ljubav nije nestala, ali je u njenom srcu ostala samo bol.
U tom vremenu Vahidin otac je odlučio da je uda za Saliha, čoveka za kojeg je smatrao da je „siguran izbor“. Iako Salih nije bio loš, Vahida je znala da nije mogla da mu pokloni svoje srce. Iako je bila dobra supruga, trudila se da bude ono što se od nje očekuje, duboko u sebi nije mogla da živi život koji je želela. Njena sudbina je bila da se uda za njega, ali nije prestajala da misli na Petra. Godine su prolazile, a sećanja na njega su se polako uvlačila u svakodnevicu, ali nikada nisu nestala.
Vahida je nastavila svoj život sa Salihom, prošla kroz proces vantelesne oplodnje i postala majka, ali u njenom srcu je i dalje bilo mesto za Petrovu ljubav. Mnoge godine su prošle, a sećanja su ostala u njenoj tišini. Nikada nije govorila o Petru, jer nije smela. Ali, duboko u sebi, ponekad bi se zapitala da li je i on pomislio na nju, da li su njegova osećanja za nju ikada nestala.
- I onda, posle tri decenije, dogodilo se nešto što Vahida nije mogla ni da zamisli. Na običan dan, njen telefon je zazvonio, a sa druge strane čuo se glas koji je u trenu vratio sve uspomene. Bio je to Petar. Nakon trideset godina, pronašao je način da je pronađe. Njegov glas je bio stariji, ali emocija ista. Ispričao joj je da se nikada nije oženio, da je svaku ženu upoređivao sa njom i da nijedna nije bila dovoljno dobra.
Njihov razgovor trajao je satima, ali činilo im se kao da je prošlo samo nekoliko minuta. Sve što je bilo prekinuto, nastavilo se. Ljubav koju su osećali nije izbledela, samo je čekala da ponovo oživi. Vahida je shvatila da neke ljubavi ne blede. One samo čekaju. Čekaju trenutak, glas, jedno „zdravo“ da ponovo ožive. Razmenili su informacije o svojim životima, a Petar je izrazio želju da je ponovo vidi.
Iako su njihovi životi otišli u različitim pravcima, ono što su osećali nije nestalo. Ostalo je isto – možda čak i jače, jer je izdržalo sve. Vahida danas stoji između dva života – onog koji je živela sa Salihom, i onog koji je mogla imati sa Petrom. Ne zna šta će biti dalje, ali je sigurna u jedno – ljubav koju je osetila tada, treba da ostane iza nje, jer sada ima porodicu koju ne želi da izda.
Njena priča nije samo o ljubavi koja je bila izgubljena, već i o tome koliko duboko emocije mogu da traju, uprkos svemu. Na kraju razgovora rekla je Petru: “Ne znam šta bi bilo da me tata nije odveo u Austriju te ’92. godine, ali sada imam porodicu koju ne želim da izdam”
