Nepravda u Nasleđivanju: Priče koje Govore o Rodnoj Nerazmjernosti
U današnje vrijeme, porodični sukobi oko nasledstva postaju sve učestaliji, a posebno su teži za žene koje se suočavaju s predrasudama koje potiču iz tradicionalnih društvenih normi. Ova pojava nije samo pravno pitanje; ona nosi sa sobom emocionalne i psihološke posledice koje se protežu daleko izvan okvira pravnih borbi. Dok se zakoni u teoriji trude da osiguraju jednakost među naslednicima, stvarna praksa često otkriva duboko ukorenjene rodne predrasude, posebno u manje urbanizovanim sredinama Balkana. Ova tema zahteva dublje razumevanje, jer se ne radi samo o imovini, već i o identitetu, poštovanju i pravima koja su, u mnogim slučajevima, sistematski uskraćena ženama.
Jedan od najznačajnijih primera takvih nepravednih praksi je priča Jadranke Janković. Njen put kroz porodičnu dramu započinje nakon smrti njenih roditelja, kada je njen brat nasledio sve – od kuća, vikendica do placova. Jadranka, s druge strane, dobila je jedino dve saksije sa cvećem. Ova situacija simbolizuje duboku nepravdu koja se često dešava i koja nije samo materijalna, već i emocionalna. Reči koje su je pratile kroz život, poput „ženi ne pripada ništa“, ostavile su dubok trag na njen identitet i samopouzdanje, ukazujući na to koliko su predrasude ukorenjene u svakodnevnom životu.
U razgovoru s Jadrankom, saznajemo da su njeni roditelji, kao i stariji članovi porodice, često ponavljali fraze koje su se činile benignim, ali su imale duboke posledice. U njenom slučaju, reči njenog oca i dede koje su joj govorile da je, budući da se udala, „zbrinuta“ i da joj ne treba ništa od porodičnog nasledstva, predstavljale su suštinski oblik diskriminacije. Ova poruka je bila jasna: “Ti si se udala, a sada pripadaš drugoj porodici.” Takvi stavovi, koji su bili prisutni u njenom domu, oblikovali su njen pogled na svet i doveli je do toga da se oseća kao strankinja u vlastitoj porodici.
Razgovor s njenim bratom dodatno je rasvetlio surovost porodičnih odnosa. Kada je zatražila bar deo nasledstva, njegov odgovor je bio preteći: „Ako to uradiš, znaj da više nemaš brata.“ Ova rečenica ne samo da odražava njegovu odlučnost da zadrži sve, već i duboko ukorenjenu ideju da su žene manje vredne i da im pravo na nasledstvo nije dato. Jadrankina odluka da se odrekne bratske veze i da mu ostavi sve, uz reči: „Računaj da više nemaš sestru“, predstavlja dramatičan trenutak u njenom životu. Ova situacija simbolizuje ne samo lični gubitak, već i širu borbu za prava žena u društvu koje često zanemaruje njihove potrebe i želje.
Jadrankina priča naišla je na različite reakcije na društvenim mrežama, otvarajući vrata diskusiji o ovim prekompleksnim pitanjima. Mnogi su izrazili ogorčenje prema roditeljima koji su prećutno saglasili s ovakvim nepravdama, dok su se neki pitali: “Gde su majka i otac? Oni su ga naučili da je on jedini bitan.” Ova pitanja ukazuju na duboke rane koje su ostavili stari običaji i tradicija, kao i na potrebu za otvorenom diskusijom o ovim pitanjima u porodicama i društvu u celini. U tom kontekstu, izuzetno je važno podsticati kritičko razmišljanje i osnaživanje žena da se bore za svoja prava, kako bi se prekinuli ciklusi nepravde.
Uprkos zakonima koji garantuju jednaka prava prilikom nasledstva, pritisak porodice i društva često dovodi do situacija u kojima žene dobrovoljno potpisuju odricanje od svojih prava. Ova praksa je dodatno komplikovana emocionalnim vezama unutar porodice, gde strah od sukoba dovodi do daljnjeg potiskivanja prava. Pravnici upozoravaju da ovakvo ponašanje stvara ozbiljne posledice, jer nakon potpisivanja takve izjave, mogućnost da se potražuje svoj deo imovine postaje neostvariva. Ovo može biti posebno traumatično za žene koje su godinama ulagale u porodični biznis ili nekretnine, ali su ipak bile isključene iz formalnog procesa nasledstva.
Advokat Miloš Radulac objašnjava da su ovakvi obrasci ponašanja rezultat kulturno-historijskog nasleđa koje se teško menja. Mnoge žene u ruralnim sredinama i dalje se suočavaju s patrijarhalnim normama i pravilima koja oblikuju porodične dinamike i odluke o nasledstvu. Iako se situacija u urbanim područjima vremenom poboljšava, teškoće sa kojima se suočavaju žene iz vanurbanih sredina često ostaju neprepoznate i neprogovorene. Jadrankina priča služi kao simbol te borbe, pozivajući nas da preispitamo naše vrednosti i stavove prema ženama i njihovim pravima.
Na kraju, Jadrankina priča postavlja važno pitanje o vrednostima koje oblikuju naše porodične odnose. Nasleđe nije samo pitanje imovine, već i merilo poštovanja i priznanja koje svaka osoba zaslužuje. Dok se društvo polako menja, svaka ova ispovest ostaje važan podsetnik da borba za pravdu ne prestaje potpisom, već kada odlučimo da više ne ćutimo i da se borimo za svoja prava. Ove priče, koliko god tihe bile, podsećaju nas da pravda i dostojanstvo ne zavise od pola i da svako ima pravo na poštovanje, bez obzira na društveni status ili porodičnu pozadinu.
